UČITAVANJE

Upiši za pretragu

Politika

OZBILJAN ALARM IZ SRBIJE: “Dodik je spreman i na oružani sukob uz pomoć Rusije. Na Vučiću je najveća odgovornost…”

Podijeli

Prije ili kasnije Srbima će se obiti o glavu nakazna politika koja uporno odbija da shvati da su Crna Gora, BiH i Hrvatska nezavisne države’, kaže predsjednik Građanskog demokratskog foruma.

Lider jedine građanske političke organizacije u Srbiji za one izvan zemlje, oivičene ružnim imenom region, ali i za srpsko javno mnijenje djeluje zaista nestvarno. Jer, vremenom su se gotovo svi u ovoj zemlji podvukli pod nacionalne (nacionalšovinističke) skute.

Počev od vremena Slobodana Miloševića koji je nacionalnu homogenizaciju iskoristio za ratove protiv susjeda, ni njegovi nasljednici – Demokratska opozicija Srbije (DOS) koja ga je srušila ali nije demontirala njegov sistem, preko nacionalšovinističkog Vojislava Koštunice i radikala Vojislava Šešelja – kao da su sve na ovu temu svojim prljavim nacifašizmom zabetonirali Šešeljevi učenici, navodno “proprani radikali” Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić.

Ako izuzmemo nekoliko časnih startnih godina davno upokojenog Građanskog saveza Srbije Vesne Pešić, Žarka Koraća i Gorana Svilanovića, kasije, ispostaviće se, vješte podvale Liberalno-demokratske partije (LDP) Čedomira Jovanovića i, bogami, Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka, posebno na bivšim jugoslovenskim prostorima, Zoran Vuletić i njegov Građanski demokratski forum (GDF) ostaju usamljeni.

-Zalažete se za nešto što, kako kaže pisac Svetislav Basara, zadnjih dvesta godina nije ni pokušavano u Srbiji?

– Pokušaja nije nedostajalo. Setimo se Beogradskog kruga, Građanskog saveza Srbije, Socijaldemokratske unije, Liberalno-demokratske partije. Zadržao bih se, kao najznačajnijeg, iz 2000. godine. Zoran Đinđić je bio na korak do uspeha, ali zbog toga je i ubijen. DOS je 2000. godine u septembru pobedio na izborima sa politikom koja je podrazumevala vraćanje Srbije u sve međunarodne institucije, pomirenje sa susedima, žigosanje politike koja je rasturila bivšu zajedničku državu i izazvala masovne zločine za koju je Srbija najodgovornija.

Nažalost, Đinđić je ubijen, a umesto uspeha dobili smo naslednike te politike – Vojislava Koštunicu, Borisa Tadića, Vuka Jeremića, Dragana Đilasa, Tomislava Nikolića, Ivicu Dačića i Aleksandra Vučića koji su se – svi do jednog – manje ili više, održavali na vlasti sprovodeći neiskreno, namerno ću reći DOS-ovu politiku, jer tu politiku nisu definisali Nebojša Čović i Momčilo Perišić već tadašnja Demokratska stranka (DS) na čelu sa Đinđićem.

Vučić je takođe do 2009. godine radio protiv EU sve što je mogao, predvodio je demonstracije protiv saradnje sa Haškim tribunalom, sprečavao privatizacije, pretio hapšenjima reformatorima bankarskog sektora sa kojima je formirao kasnije svoju prvu vladu. Danas se održava na vlasti zahvaljujući blagodetima promena koje je napravila Đinđićeva vlada, usput cinično i na najpokvareniji način vodi kampanju da je to najcrnji period u istoriji Srbije.

GDF je ne samo za raskid sa Miloševićevim modelom, nego i za uređenje zemlje po evropskim normama, jake institucije, vladavina prava, nezavisno sudstvo, slobodni mediji…

– Apsolutno sam za raskid sa Miloševićevom politikom. Naš model podrazumeva izgradnju zemlje sa jakim nezavisnim institucijama, vladavinu prava, slobodu medija, interes pojedinca u odnosu na opsednutost nacijom i teritorijom. Prioritet je škola, a ne predvojnička obuka, težnja ka humanijem društvu, stvaranju jednake šanse za sve, a ne zavisnost od partijske pripadnosti.

Kako tumačite činjenicu da sve vladajuće srpske garniture i dalje igraju na nacionalnu kartu?

– Tačno, ali to isto radi i većina opozicionih organizacija. Mnogi nikada neće javno tražiti podršku za iskren odnos prema tim problemima. Pogledajte našu crkvu, većina sveštenika na čelu sa patrijarhom manipuliše verom, baveći se politikom kroz nacionalistički narativ. Sportisti su indoktrinirani, pred njima je nevidljiv imperativ borbe za naciju, navijači diktiraju prioritetne uslove za pripadanje klubu. Gotovo da su pred aneksom ugovora u kome moraju da potpišu podršku politici Dobrice Ćosića, Vojislava Šešelja i Slobodana Miloševića. Poslednji primer je košarkaš Nikola Kalinić.

Na srpskoj političkoj sceni je nerazumna situacija. Opozicija se takmiči sa vlašću u mržnji prema zapadu (EU), ljubavi prema istoku (Moskva, Peking) i neiskrenosti prema rješavanju pitanja Kosova?

– Mala korekcija: radi se o većini opozicije, ali postojimo i mi (GDF) koji ne učestvujemo u tom takmičenju. Taj deo opozicije koji po inerciji svi novinari zovu opozicija, nekadašnji Savez za Srbiju, a današnji krnji – jer Boško Obradović koji učestvuje u toj trci sa njima praveći im konkurenciju – ne može ništa mnogo bolje da donese Srbiji od ovoga što već imamo. Obradović im nije više prihvatljiv zato što je popio vino sa Vučićem, a ne smeta im njegova inicijativa da se podignu spomenici Draži i Nikolaju u Beogradu, pošalje vojska na sever Kosova u novi rat, antivakcinašenje, promocija srpskog sveta, veličanje Ratka Mladića, predlog da se Rusija pozove da otvori vojnu bazu u Raškoj. Ubijanje politike ovakvom jurnjavom za beskorisnim mandatom koji će eventualno pasti kao mrvica sa nacionalističkog stola je guranje u depresiju progresivnog dela društva koje se oseća izdano po ko zna koji put.

Mediji? Ime li mjesta kritičkom mišljenju?

– Ima časnih izuzetaka, nekoliko portala, agencija i nekoliko štampanih medija, ali to je jako malo. Velika scena (TV) se svela na kampanje. Posebno poslednjih četiri-pet godina, zauzele se busije, ako nisi sa mnom neprijatelj si, ako nisi za jednu listu radiš za Vučića. Mediji treba da budu protiv toga. Koga zanimaju iste emisije sa istim gostima i sa dve-tri iste teme godinama? Na ovaj način mediji su u funkciji propalih politika, a građani su taoci medijskih monopola koje drže političari sa svojim resursima i prinuđeni su da maksimalno spuste kriterijume kada biraju. Čuveno biranje manjeg zla.

U Političkom savjetu GDF su Filip David, Latinka Perović, Svetislav Basara, Fahri Musliu, Boško Jakšić, Zdravko Bazdan, fra Mile Babić, Nenad Prokić, Aleksej Kišjuhas, Milivoj Bešlin… Koliki je uticaj intelektualne elite na GDF i političku javnost u zemlji?

– Svi koje ste naveli, a i mnogi drugi su svojim višedecenijskim angažmanom oivičili jedan politički prostor. Godinama ti ljudi govore o preko potrebnoj emancipaciji i modernizaciji društva. Filip David to naziva promenom kulturnog modela. Imamo šansu za takvom promenom, EU nam drži otvorena vrata još uvek. Ako zaista hoćemo da idemo ka EU ne možemo onako kako mi hoćemo već onako kako pravila nalažu.

Što se drugog dela pitanja tiče, uticaj ovog dela elite na političku javnost je dvostruk. S jedne strane radikalna nacionalna strana se na vulgaran način obračunava sa tim ljudima, definišući ih kao autošoviniste, ne prezajući da posegnu i za fizičkim ugrožavanjem jer naspram sebe imaju hrabre i nepomirljive ljude sa njihovim nacionalizmom. S druge strane, izdvojila se veštački politička elita koja čezne za podrškom tih ljudi ne shvatajući da nije dovoljno biti samo protiv Vučića, neophodno je biti protiv kulturnog modela koji ga je iznedrio.

Šta za Vas znače ‘četiri stuba’ srpske vanjske politike?

– To je perfidno odustajanje od politike Vlade Zorana Đinđića nakon atentata. Ta mantra je skovana u periodu kohabitacije Koštunice i Tadića, kasnije pretočena u praktičnu politiku kroz donošenje niza štetnih odluka konsenzualno sa tadašnjim radikalima Nikolićem i Vučićem. Ta politika je stvorila da na izborima 2012. pobede Nikolić i Vučić. Vučić danas koristi prednosti te davno postavljene politike, uzimajući kineske i poneki ruski kredit direktnom pogodbom za infrastrukturu. Najnoviji primer je metro u Beogradu, dogovor sa kineskom kompanijom sklopljen kao međudržavni sporazum koji suspenduje zakon o javnim nabavkama. Time se vrlo uspešno udaljavamo od ona dva zapadna stuba i uništavamo perspektivu naše dece.

Često i dosta žestoko kritikujete Milorada Dodika i politiku Srbije prema “bosanskohercegovačkom entitetu” Republici Srpskoj i Bosni i Hercegovini?

– Prilično sam usamljen u toj kritici. Često kritikujem politiku Srbije prema Bosni i Hercegovini čiji je Dodik dugo godina bio samo izvođač radova, a u poslednjih nekoliko godina postaje radikalniji nego ikada. Dobio je odrešene ruke od Rusije da napravi haos u Bosni i Hercegovini. Neshvatljivo mi je da u Srbiji sve to protiče mimo javnosti, niko se ne uzbuđuje oko toga, kao da je moguće da Bosna i Hercegovina bude u haosu, a Srbija da ostane neoštećena.

Nažalost, na čitavoj političkoj sceni to najbolje razume Vučić, na njemu je i najveća odgovornost. Olako daje podršku Dodiku koji priziva sankcije i bahato kaže da ga ne interesuju, čak je spreman i na oružani sukob uz pomoć prijatelja (Rusija). Takve stvari moraju biti ozbiljan alarm, a kod nas u medijima prolaze kao periferna tema. Gde su univerziteti, Akademija, poslovna zajednica? Da li i njih ne zanima ponovno zveckanje oružjem?

Zvaničnici Srbije otvoreno zagovaraju stvaranje ‘Srpskog sveta’. Osim Bosne i Hercegovine, na udaru su Crna Gora, ali i Hrvatska?

– To je nastavak politike ‘90-ih koja je uništila bivšu zajedničku državu, samim tim i samu Srbiju, a danas se samo prilagođava postojećim okolnostima. Crna Gora je najranjivija i vidimo da su tamo uključeni svi resursi da se dokaže da je to privremeno stanje, da dolazi spasenje za srpski narod, da Crnogorci ne postoje. Crkva je glavna ideološka udarna pesnica srpskog nacionalizma. Pre ili kasnije ponovo će se obiti o glavu Srbima ova nakazna politika koja uporno odbija da shvati da su Crna Gora, Bosna i Hercegovina, kao i Hrvatska nezavisne države.

Zalažete se za osudu svih ratnih zločina i na svim stranama. Srbija od svojih pravi heroje što većina građana podržava?

– Đinđićeva vlada je krenula u dobrom pravcu, a Milošević je predan Haškom tribunalu nakon samo pet meseci. Međutim, munjevito su se organizovali svi. Tadašnji predsednik Koštunica prvi izjavljuje da se radi o državnom udaru i to predstavlja poziv kompletnom ratnom establišmentu ‘90-ih da preduzmu akciju. Angažuju se gotovo svi mediji na kriminalizaciji Đinđića i njegovog okruženja. Kriminalci i policija zajedno pripremaju atentat koji su i realizovali. Nakon toga dolazi do političkog zaokreta i prvi zakon koji donosi Koštuničina vlada početkom 2004. je Zakon o pomoći haškim optuženicima. Od tada saradnja sa Hagom ide naopako, odlaze generali uz počasti kao da idu u poslednju prekomandu da brane srpsku stvar i od njih se pravi mit. Do dana današnjeg je tako. Zar smo očekivali da bude drugačije sa Vučićem? Društvo nam je potpuno bez svesti o potrebi da se ovoj temi priđe na ljudski i human način.

Kosovo? GDF ima jasan stav? Ima li istine u tvrdnjama da bi Srbi na Kosovu bili u boljoj situaciji da Beograd nije o njima ‘brinuo’?

– Kosovo je najveći problem pred kojim je Srbija. Istovremeno i ključ za rešenje svih ostalih problema koji su pred nama. Paradoks je da su građani Srbije bili daleko svesniji u junu 1999. o tome šta se desilo sa Kosovom nego danas. Kumanovski sporazum, rezolucija 1244, Ahtisarijev plan, proglašenje nezavisnosti 2008, koju priznaje više od sto država uključujući sve zapadne sile, Briselski sporazum iz 2013, koji u jednoj od tačaka kaže da Kosovo i Srbija neće jedno drugo ometati na putu u EU, potpuno nam crtaju putanju koja će neminovno jednog dana dovesti i do formalne nezavisnosti Kosova. Moram da dodam da GDF i ja podržavamo nastavak pregovora i punu implementaciju Briselskog sporazuma. Nakon toga vidim prostor za mnogo brže i lakše rešavanje ostalih problema. Kosovo služi pre svega Miloradu Dodiku i Andriji Mandiću da povlače paralele sa svojim državama i pozivaju se na neka prava. Najveći krivci za današnju mogućnost povlačenja tih paralela su političari koji su 2006. izglasali Ustav i fikciju u preambuli, kao i sve kosovske rezolucije. Tada je započeta nova lobotomija Srbije.

Jesu li moguće promene u Srbiji na narednim izborima i šta GDF očekuje?

– Određene promene će se desiti, parlament neće biti isti, imaćemo više desetina opozicionih poslanika. Pobeda nije moguća, jer je propuštena šansa prošlogodišnjim bojkotom kada je moglo da se desi ovo što će se desiti sledeće godine. Šansa u Beogradu postoji, ali ako nastavi najpromovisanija opoziciona grupacija da insistira na jednoj listi i zatvori svoje medijske resurse za sve druge koji se s tim ne slažu, otići će i ta šansa u nepovrat. Da prošle godine nije bilo bojkota u Beogradu opozicija bi osvojila vlast u bar deset gradskih opština. Zamislite kakva bi to bila pretpostavka za pobedu na gradskim izborima 2022. Ovako je sve neizvesno. GDF se priprema, realno da izađemo na gradske izbore, a svakako ćemo podržati nekog od opozicionih kandidata naspram Vučića na republičkim i predsedničkim.

Ima li izlaza iz ćorsokaka za balkansko ‘bure baruta’?

– Malo je argumenata da se nadamo razumu. Širom Balkana nacionalizam je i dalje najjače “pogonsko gorivo”. Ironija je da nadu daje iscrpljenost društava i glad za normalnim, mirnim životom. Ne vidim potencijal u dubini za sukobe kakve smo imali pre 20-30 godina. Sreća je da smo ipak deo globalnog sveta koji na svoj način utiče da se to ne desi.

Izvor: AL JAZEERA